Поезија је умрла?

Хелдерлинов портрет из 1792. године

Питање које се, нужно, намеће у вријеме рапидног развоја технике је да ли је поезија сувишна, односно угњетано одбачена као непотребна, замарајућа или недовољно утилитарна. Наш циљ je да покушамо да одбранимо поезију као врхунски спекулативни домет у специфичној форми. Та форма заодијева суштину и има потенцијал трајања и сакралног преношења највећих добара у бивствовању.

Поезија је исконска противтежа амбису приземности и свакодневнице у који смо утонули доласком модерног доба. У ери лажи, треба бити заштитник истине, а истина јесте узвишена. За културно декадентну технолошку данашњицу је веома важно да се оно мало духовности сачува, а поезија је њена персонификација, али нажалост угрожена, и зато свако ко је борац за истину, сноси дужност да буде и борац за поезију!

За природу поезије, а нарочито за пјесника и настајање поезије као ријечи – консултоваћемо Миљковићеве погледе, али и поезију која је, у великом обиму, метапоетска. Пјесник је, код Миљковића, субјект – неизоставна партикула без које пјесма не би била могућа.

Миљковић се противи вуковском схватању језика, јер таквом рационализацијом и свођењем, губи се могућност разазнавања скривеног и слојевитости ријечи. Ријеч, како Миљковић каже има „своје геолошке слојеве, своје наслаге”. Ријеч је, заправо, један од највиших модуса историје и времена, јер у себи садржи вјешто извајане низове смислова и временом мењаних значења. Реалност ријечи је, заправо, одсуство – негативна онтологија. Ријеч измиче пјеснику, али није због тога, аксиолошки, мање вриједна. Напротив, у тој скривености се рађају најплеменитији поетски назори. Вријеме данас, под машинским диктатом, и ту ријеч обезвређује. Ријечи постају само средство. Не треба погрешно схватити „средственост” као апсолутно негативну. Поезија и треба да буде средство, али пророчко средство за покушај преношења оног неприступачног. Временом долази до свођења те идеје на вулгаризам, а највећи број покушаја таквог преношења има или – темељно погрешне циљеве  – или је умјетнички и естетски без великог значаја.

Пјесник има исте категорије као било који човјек: временитост, тиме и омеђеност смртним, властиту историју и поглед ка будућем. Постоји ли, круцијална, разлика између пјесника и „обичног човјека”? Ово питање нуди вишесмјеран одговор, а ми ћемо се фокусирати на релевантно: добро које пјесник својим „становањем” може да јамчи и да поспе пут успињања доброхотношћу.

Пјесник је ковач који наставља да гради, а иза себе већ има изграђене тврђаве појмова, идеја, форми и језика. Ниче, пишући о специфично схваћеном појму историје казује: „Само из највише снаге садашњости смијете тумачити”. (Ниче 1990: 48) Појам традиције важан је, како за пјесника, тако и за реципијенте. Из садашњег тренутка проматрати прошлост, једнако је важно као и гледање у будуће. Због пада у заборав и зарад духовног исцјељења, морамо се вратити прошлости и тражити шта је у њој вриједно, да бисмо могли да обитавамо у садашњости. Разумијевање другости, може нам обезбиједити саморазумијевање, а кроз поетску ријеч то разумијевање добија најчистији смисао.

Поезија је дакле са свом својом тананошћу неопходна у стерилној данашњици, у сврху очувања равнотеже у космосу. Неопходност обнављања изборног пута бивања и мишљења је за Хајдегера откривање смисла бивствовања. Смисао бивствовања лежи у премошћавању и помирењу и упитном, али ипак, афирмативном погледу. Пјесник треба да осмишљавајући збиљу левитира између материје и оностраног, између бившег и потоњег, између себе и других, између нас и себе, и коначно: између Земље и Неба.

Izvor: PULSE

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*